Slučajno bila na taj povjesni dan na aerodromu. Dok smo čekali da nam carinici lupnu konačni pečat na brdo šarenih papira i da konačno krenemo na pivu pa doma otvori se izlaz, kad ono vani kamere, čupave pecaljke se ljuljaju nad vratima. Ženska u prvom redu nervozno čupka nisku bisera oko vrata. Frajeri se nadviruju jedan drugom preko glave, tribine pune oduševljene publike. Jebote, koji doček. Nije me bilo tjedan a zemlja se digla na noge. Zadnje.

Kad su vidli samo nas zbunjeno troje, pogasilli reflektore, vrata se zatvore. Pogledamo se. Svašta.

Nakon još pola sat dobili smo pečate, opet nam otvore vrata. Opet narod krene prema nama, uvale mi kameru u oko, Žac dobije mikrofonom po nosu. Skoro udarim u nešto što je sličilo na punjenu pticu u sakou. Budiša. Pardon. Zapnem okom za jednog s mikrofonom.. dobar. Ma koji je ovo klinac?

Preko veze smo dobili zasluženu pivu, sjeli i gledamo. Niko od nas nema pojma ko dolazi. Neinformirani. Konobar nam šapne:

- Pa Bušić!

- Aaa..

Ljudi krenuli pjevat. Onda neki stari glas nešto zahvaljuje, priča. Dakle, ko je još nakon što je služio skoro pa doživotnu za ubistvo policajca i pokušaj otvaranja aviona u letu dobio ovakvu feštu kad je izašao?

Novine nisu spomenule Gabelicu koji je zauzeo kubni metar prostora samo zahvaljujući širini, ljutog i premorenog konobara koji je radio od pet ujutro a onda u devet navečer morao točit žuju likovima sa kockastim maramama na glavi, djecu koju su ponosni očevi držali na ramenima i ženu kojoj bi trebalo zabranit pjevati radi glasa koji mora da je parao uši i najžešćim domoljubcima. Kolega u crvenoj majici je malo nesigurno i ubrzano ispijao svoju pivu. Malo je odskakao od crne kostimografije. Da. Bilo je savršeno. Toliko dobro da nisam mogla otić s aerodroma. Specijalci zatvorili izlaze. Sad, jel da se ne može ući ili izaći, nisam sigurna.

Nadam se da Bušić nije bio u istom avionu. Ko zna, možda je nosio sa sobom koji letak. Nije ni sada u hrvatskoj baš bajno.

Scena 1

Marta izvaljena na spaljenom kauču. U roza pidžami (riječ koju trebaju proučiti dobronamjerni lektori, zlonamjerni ne dolaze u obzir. Opcija-ignore) ne može mrdnut jer joj Max zaljubljeno ljubi nožne prste. Znači.. fizički neupotrebljliva (suflira sa jastuka: do jaja) prevod: od jaja dalje upotrebljiva.

Lola ( u prevodu- Marta inkognito) spremna za intervju sa dopredcjednicom ( prevod: do prije cijedi.. kasnije, kako kada.. kaže ona i kako kome)

Scena 2

Ustaje sa kauča, sjeda na fotelju.. Luce zasjeda u ležečem stavu ko prava drugarica i borka, koja god, i počinje intrvju. U.

Pitanje 1dvotaćka (opet posao za lektore il korektore, kako ko voli)

Drugarce Luce, recite Vi nama i širokoj čitalačkoj publiki, odabranoj i kvaltetnoj, dokad Vi mislite škutorit u sjeni dekce, i ne poduzimat ništa u svezi smjene vlasti u KP??

Odgovor dvotačka Piši Milijana. Glede u svezi, unatoč, Džekna je džeknula, a kad će vlast, ne zna se.

Može li slijediti slijedeće pitanje (na Lucino inzistiranje ono koje slijedi prvo) Drugarce Slim ( Lucino kodno ime),( ona rezigniranim pokretom lijeve ruke odmiče kosu sa lijeve strane čela, povlači dim Bemstona i kaže, ako ne mere drugovačije)a, ja ondak priupitam, na zatvoreni tip intervjuYA, Drugarce Slim (na što ona odgovara jel jopet?) E, tjela sam Vas pitat, što sam ono tjela pitat??

Odgovor dvotačka Piši dvotačka kod sebe doma točka (htjela si me pitat glede u svezi otkud ja znam šta si ti mene tjela pitat). Ali zarez, da nam lektori ne pizde, da ti odgovorim na pitanje. Ovu visoku funkciju (jebote ko je tebe učio pisat, ne mogu ti ja govorit svaku točku i zarez, imaš ti lektora u tim novinama?) Da ponovim. Ovu visoku funkciju, jel ti to stigneš pisat?, dobro, nisam stekla svojim radom, već svojim dobrim odnošajem sa prijecjednikom. Da. Vrlo je bitno, biti u dobrom odnošaju. Nema tog rada u današnjem društvu od kojeg možeš zaradit, naročio ne vaku funkciju (pogledaj Kosoricu).

Scena 3

Luce išla pišat ponosna na vodokotliČ koji je odradio funkciju za koju je zadužen, reklo bi se, sve šljaka po planu i programu.

Pitanje3 dvotOčka Lolo (Luce pita) jes našla novi red. Jesam, kažem ja i nastavljamo s intervjuYom. Drugarci Slim, zafrknutih rukkava i podvrknutih nogavica bejbe dolke a i gorke, čeka slijedeće pitanje koje slijedi. Drugarce Luce, kako se nosite s potiskom moći i moćnosti potiska?

Odgovor dvotOčka Moćno!! Moć je nadasve moćna. A kad jednom moćneš, onda bi moćao stalno!! To ti je ko kad prvi put moćneš. Ipsravka netočnog navoda. Umoćneš, veliko U. To te prati od kolijevke pa do groba, a sudeći po povijesnim primijerima, a i primjercima, volja za MoćnUti, tj. Imati moć, seže daleko u zagrobni život. ToČka. Lolo ispravno napiši točka. Točka. Nemoj da ti moĆaju moĆnici. A još manje nemoĆnici. (razmišlja) Po povijesnim činjenicama slijedeći, jasno je i ogledno, paČe razvidno, da kod nas uvijek svoj svoga, što će reći DvotOčka
Niko mene ne bu jebal!! Ja bum se sam jebal!! Tzv., rvacki inat, jal i tako to. Jesil zadovoljna odgovorom??? Zadovoljnija ne mrem bit ni kad sam zadovoljena.

SCENA ČETIRI (zašto velikim slovima?)

Bit će da je bilo slučajno, a i nisam stavila očale. Marta na kauču (spaljenom), drugarca Luce na fotelji. Što i je glavni cilj cijele priče. Luce na fotelji. Takoc.

nakon pažljivijeg čitanja, t.j. ubrzo ujutro istog dana, Marta i Luce su zaključile da ovom tekstu možda ipak, glede u svezi, treba malo prevoda..

koji se nalazi na  www.backoff.bloger.hr

Jebote, smrzli mi se prsti. Da mi neko stane na nogu, razbili bi se ko stakleni. Samo bi se čulo prskanje. Ruke sam do lakta zabila u džepove. Četri i pol čovjeka u skijaškim jaknama kruži oko štandova. Slalom, kristijana, spust.. Spust? Čemu čuđenje? Pa svako toliko neko i padne na zavoju. Led je, jebote.

-       Alo Mrkva.. Čuješ me..Mrkva javi se

-     Pst Brokula..čujemo se..

-       Sumnjivo lice na deset.. ponavljam.. Sumnj..

-       Jebote ponavljanje.. vidim

-       Mrkva, ne prostači nego obrati pažnju.. pozornost.. prati radnju.

-       Koja radnja? Di ti vidiš radnju?

-       Alo Mrkva, alo Mrkva.. sumnjivo lice nema lice.

-       Zamotan je u šal, jebote sumnjivo.

-       Slušaj Mrkva. Dođi simo da ti objasnim neke stvari. Nemoj mi se zajebavat sa obavještajnom službom.

-       Marta, Brokulo jedna, ne šapći nego pričaj ko čovjek. Možeš i ko žena, nema frke. Nismo mi obavještajna služba.

-       Prema postojećem zakonu, Hrvatska ima tri tajne službe: Protu obavještajnu agenciju, zaduženu za nadzor i kontrolu unutar države; Obavještajnu agenciju, zaduženu za rad u inozemstvu, i Vojnu obavještajnu agenciju, odnosno, vojnu tajnu službu.

-       E, i?

-       Pa vidiš. POA radi za VOA, OA radi za POA ali VOA ne radi za POA

-       Molim?

-       Opalim te.. kako ne kužiš?

-       Slušaj Brokulo jedna nekuhana, di si ti zastranila.

-       Ti si naivna. I ne pričaj tako glasno. Slušaju nas.

-       Nas?

-       Aha.

-       Je. Stavili su bube u krumpir. I zelenu salatu. Samo su se bube smrznule na ovoj hladnoći.

-       Psst. Ne smiju znat da smo ih skužili. Mi prodajemo krumpir, jel tako? Ženska dođe doma, stavi krumpir na pod i njurga da je placa skupa, trgovci bezobrazni, da joj Mrkva nije točno   vratila kusur. Da je susjed Marko opet jebavao sve živo vladi u nastajanju. Da je ona gadura  iz stana preko puta božični vijenac maknula tek poslije pravoslavnog Božića, da je ubačeni špijun i da prisluškuje kad centrifugira vešmašina.

-       To sve čuju preko našeg krumpira?

-       Nego. Preko onih buba.

-       A ko to čuje?

        -      Pa ti oaovci.

-       Ma daj. Briga njih za centrifugu.

-       Kako si ti naivna Luce, sobarice. Sve oni znaju. I kad jedeš i kad jebeš. I kad pljuneš oni to zabilježe.

-       Jebli te oni Marta. Same smo na jebenom placu i glumimo pingvine u sedam ujutro. Da je nekog briga za to dobile bi beneficirani radni staž zbog loših uvjeta. Il bi bar natjerali Gazdu da nam da radni staž a ne ovako na crno. Zašto to ne znaju, a?

-       Pa to nije interesantno. Tako ne znaju ko gdje masakrira veprove, ko krade milijone, ko dila, ko kamatari..

-       Je. Al zato prate tebe i mene dok vraćamo kusur. Marta, prolupala si.

-       Ja? Ja prolupala?

-       Ti!

-       Oćeš reć da oni nas ne prate?

-       Normalno da ne.

-       Ma ne kurac. A šta onda rade tri obavještajne službe na nas jadnih četri milijona? Oni su toliko tajni da ni sami neznaju koliko ih je. A svi moraju pošteno odradit plaće.

-       Šta rade. Otkud ja znam. Rješavaju sudoku. Chataju sa maloljetnicama. Nose crna odjela i rejbanke i gledaju na sve strane ko pitbulovi. To im je posao. Jebe se njima za nas moja Brokulo.

-       Ti si pobrkala sokolaše i tajne službe Luce. Ma nemaš ti pojma.

-       Nemam. Ček samo dok napišem svoj današnji izvještaj. Napisat ću da si pljuvala mandatara i koalicije. I da si maznula tri pomidora. I da me zajebavaš i otkrivaš tajne. I to na sav glas nasred place.

-       Pa da te nebi zadavila. Jebote, Luce. Ti si špijun. Znala sam. Jebo me pa, znala sam. Kakve ja to tajne otkrivam..a?

-       Pa da smo svi tajni agenti. Da svi špijuniramo. Da imamo bube u salati.

-       Zajebavaš?

-       Aha. Nemaš se čega bojati. Nitko nas ne špijunira. Nego, vidi onu žensku, onu sa rakunom na glavi lisicom što si grize nogu oko vrata.

-       Vidim

-       Nešto mi je sumnjiva. Prepipala je sve glave kelja po placi. Da nije ona..ono..

-       Luce! Zajebavaš. Jelda da zajebavaš.. Reci nešto!

Pametno sam oborila pogled i razmišljam o životno bitnoj razlici između toplog čaja i kuhanog vina. Jebeš i tajne i službe. I kombinacije. Smrzli mi se prsti.


tekst prenešen sa www.dayline.info

-          Luceeee! Oj Luce! Jebote osta ja bez glasa radi tvoje gluhoće i tvojih rokera.

-          A? Nije valjda da se čuju na ulicu?

-          Ma čuju se do centra.stišaj to! Jesi doma?

-          Budalo, pa ne stojim u kanotjeri i gačama na tvom balkonu!

-          Stavi vodu. Evo me na kavu za pol sata. Samo da uplatim kombinaciju..

E idijota. Taj nije čuo za telefon. Možda i njega jebe t-coma ko mene. Al ima mobitel. Mogao je nazvat pa se najavit. Na brzinu navučem kretke hlače. Jebote, kraće su nego gače. Da me vide oni iz Dove (talijanski-gdje??) i pokreta za prirodnu ljepotu, jebeš mi sve ako ne bi odustali od te akcije da im kažem da koristim Dove. (Ma stvarno, jel prijevod: gdje?)

Inače, Stipe je sin tete Mare, a teta Mara je bila najbolja frendica moje mame, a ima i kćer koja bi meni htjela bit nabolja frendica radi nastavka obiteljske tradicije. Meni je ipak Stipe bolja najbolja prijateljjica. Draži mi je on kad balavi na moju guzicu nego ona. Ček malo. Ovo sad zvuči onako, a uopće nije onako nego sasvim.. Ma šta ja to vama objašnjavam. Kao da ja razumijem što sam htjela reći. Sve u svemu, Stipe mi je nabolja muška prijateljica. A njegova sestra nije.. jebote, evo mene opet ispočetka. A nisam ni vodu pristavila.

Luce jesi čula novosti?

-              Šta se dereš pred vratima, nauči pritisnut zvono ko ostali narod. Trubiš ko truba jerihonska.

-              He, he.. I ja tebe volim ljepoto. Kratke hlaćice..a? Hot paints..ooo

-              Ne slini. Imam jedne i za tebe ako hoćeš

-              Može dok su na tvojoj guzi

-              Ti si ovisnik o guzici, znaš ti to?

-              Ma ako je tvoja, neka sam!

-              Budaletino.

-              Jesi čula novosti?

-              Aj izgovori više.

-              Mare mi kuka cijelo popdne

-              Zašto? Da nije opet čitala osmrtnice?

-              Nije. Slušala je vijesti

-              I?

-              Samo kuka. Te jadan onaj Tube, što su mu napravili

-              Koji Tube jebote?

-              Pa Ju-tube

-              Stipe, zajebavaš me? A  jesam blesava. Šta je s Kirinom?

-              Neće ga Ćaće više u Vladi

-              E još mi reci da ode i Kalmeta i idem se obuć u nedjeljnu haljinu i odoh i ja

-              Di ćeš ti?

-              Di ću? Na Trsat zapalit svijeću. Čuda se ipak događaju

-              Šta misliš jel im došlo iz guzice u glavu?

-              Ti jesi ovisnik o guzici, da znaš

-              Mislim, jel to oni stvarno misle da će sad nešto popravit pred izbore? Pa zar mi stvarno sličimo na takve ovce?

-              Stipe moj, šta je najbolje i popravit će. Moje raspoloženje. Sad mi sve izgleda moguće. I da će sljedeći tjedan bit bez kiše i da će Gazda povećat plaću i da ćeš ti postat muško

-              Ne vrijeđaj. jebote ja. Kako možeš mene u isti koš s njima?

-              Oprosti mi frende, izvinjavam se. Neću nikad više.

-              Nećeš. Ne vjerujem ti. Uvjek usereš na kraju.

-              Slušaj Stipe, ajmo ti i ja lijepo sklopit bilateralni sporazum o nenapadanju, suradnji, trgovinskoj razmjeni i idemo van na pivu. Bit ćemo ko braća. Ko Ameri i Rusi pod jednim kišobranom.

-              Kakvim kišobranom? Sad ne pada kiša. Luce, jeli tebi dobro?

-              Dobro, nego. Vidiš, oni  imaju štit a mi kišobran. Kišobran štiti od kiše al, nije mi jasno, jebote, od koga štiti štit? Ako ga oni zajedno koriste, možda će nas nas napasti Marsovci. Ili Neptunci. A?

-              A možda. Kad su nedodirljivi pali, mogu past i Jupiterci. Jebiga, nikad ne znaš. Nego, da se odma dogovorimo. Idemo na pivu. Ti plaćaš. Ja ne diram tvoje dečke, ti ne diraš moje.

-              Stipe, legendo moja. Pregovaraš ko Merkelova. Nagovorio si me.

Jednom, tek sam počela radit, pita me Mate:

-          Šta je Luce, opet si zaboravila obuć sise?

-          Kad ti nabaviš zadovoljavajući organ i ja ću obuć sise.

-          Šta fali mom organu?

-          Kaže blagajnica da mu fali bar deset centi.

      Sav se zajapurio, nakostriješio, a ja se otišla smijat za štand. Najebat će blagajnica. Nisam ja kriva što on ima malog. A nije Mali. Ima Magda jednog Malog al tvrdi da nema malog. On. Jebote, al sam se zapetljala. Mene u stvari nije briga ko ima Malog a ko ima malog. Meni je samo vruće. Ja bi da mi proradi klima u stanu. A klima samo klima. Puše. Radi ko ventilator. Ne baš efikasni ventilator. Ili, kako keže Berta, bemtilator.
          Na tv kažu da je vlaga sto posto. To ne razumijem. Meni je voda sto posto vlažna. Bit će da ima neka fora s vlagom i mokrinom, al da me bog boguje, ja o tome nemam pojma. O razlici, naravno. Kvragu. Danas mi svašta pada na pamet. Da nije tako vruće stavila bi kacigu. Ipak je zaštita najvažnije. Evo, opet asocijacije. A nisam namjerno, majke mi. Sjetila sam se slike frajera u Canesu koji su privukli pažnju, nepodjeljenu, sa šeširima u obliku crvenih prezervativa.

-          Marta, misliš da su šeširi s okusom jagode?

-          Luce! A jesi luda.

-          O čemu ti razmišljaš.

-          Pa kad su crveni..

-          A nisi vidla da je ženska došla u haljini od osam, jebote, osam milijuna. I to ne kuna. Funti, da joj osam milijuna..

-          Marta, pa ti psuješ?

-          Ne psujem, prekinula si ne vrijeme. Ionako ne znam šta bi opsovala osam milijuna puta.

-          Šta misliš, kako ta haljina izgleda? A?

-          Možda je to samo jedan, recimo, dijmant na zlatnom lancu koji joj pokriva pupak. Vrijedi osam milijuna funti a ona to zove haljina.

-          Vidi, stvarno. Ako ona dvojica zovu prezervativ šešir, može i ona lanac i dijmant zvat haljina. Za tu lovu, kao da je bitno kako se zove.

Sjedim, okrećem soc u šalici i sve si nešto mislim..

-          Ma, Marta, kako onda treba nazvat glavu frajera s onim šeširom?

-          Kako? E da psujem sad bi ti rekla.

Sa vrata sam samo zafrljila sandale sa nogu prema ormariću. Koja je bliže ta je spremljenija. Dok sam zaključavala desnom lijevom sam već otkopčala gumbe na šlicu. Pa objeručke zgulila sa sebe traperice. Prekoračila sam ih u hodu. Do kuhinje sam skinula majicu i bacila je prema kauču. Pogodila sam fotelju.
-       Luce, bacačice! Pogodak!
Zaplesala sam neku latinsko-istočnjačku verziju rokenrola u svoju čast. Jebote, da sam bacala na fotelju, završila bi na fikusu ko prošli puta. Kad smo već kod fikusa, danas sam ravno četrnaest i pol puta čula povijesnu rečenicu: Ostavite Miloša da spava. Ono pola je uspio reći Mate kad ga je Fjumanka pogodila krumpirom u glavu. Uz povjesni uzvik:
-       Ote ukurac i ti i Miloš i spavanje! Šta niko danas nema ništa drugo za reć.
Mate je uvrijeđeno promrmljao
-       Jebote mladi krumpir. To boli.
-       Ma dobro sad. Boli. Oprosti. Nisam gađala u tebe. Da jesam, ne bi te pogodila. Garant.
I tako je Mate povijesne rečenice i uzvike skoro platio glavom.
U kuhinji sam otvorila frižider i skoro se uvalila unutra ko onaj frajer s reklame. Vruće je za popizdit. Prvo, stajanje na suncu. Pocrnila sam ko bauštelac. Kanotjera luk. Look. Kako se to već piše, jebo ih fensi engleski. Onda zakuhavanje u busu. Dinstanje. Ljudina ispred mene je vjerojatno cijeli dan stajao u ćevabđinici a ljudi su ga gađali narezanim lukom. Sve je spalo s njega osim mirisa. Ovo miris uzeti kao vrlo uvjetni naziv. Onda hodanje po sunčanoj strani ulice do kuće. Hladovita strana ne postoji u to doba dana. I na sve to trešnja na torti. Stan u potkrovlju a potkrovlje na četvrtom katu. Naravno, bez lifta. Projektant ne živi ovdje. Ko zna zašto. Što bi rekla moja Marta:
-       Svaka čast njegovoj mami al jebem ja njemu mater.
Izvukla sam hladnu vodu iz frižidera, pomješala je s onom iz špine. Pola vode i pola vode. Taman se uvalim u fotelju a ono mob.
-       Nakon što dođeš ujutro pokupi one kartone u skladištu i odnesi u komtejner. Sunce mu kalajsano takav nered još nisam imao. Šta vas dvije radite tamo?
Šta radimo. Jebavamo idijote koji tamo spremaju trulo zelje i pljesnive jagode.
-       Jesi me čula Luce?
Skladište. Obična rupetina. To može samo ovaj napuhani starkelja nazvat skladištem.
-       Aha. Oću.
U sebi mu jebavam komtejner i papire i smrdljivo skladište. Normalno da je smrdljivo. Il je senilac zaboravio da mu je skladište na placi. Il se nalio pive pa umislio da ima apoteku a ne štand i skladište. Čumez.
-       I riješite se one blitve da se ja vas ne riješim!
Priupitam slatko i naivno:
-       Šta i blitvu u kontejner Gazda?
-       A s kim ja radim, bog me sačuvao. Kako blitvu u kontejner? Prodati! Prodati blitvu! Sunce ti božje, kako me možeš pitat takvu glupost!
Pokrila rukom mob i smijem se ko lud na brašno. A što ga volim ovako potpalit, plane ko šumski požar.
-       Luce, ti to mene jebeš u zdrav mozak, jel tako?
-       Ma di bi ja Gazda. Ne bi nikad.
-       Jebeš me jebeš. Jebat ću i ja tebe. Kad tad.
-       Ovo je već mobing Gazda. To je zakonom zabranjeno.
-       Jebeš zakon. Sredite one kartone i prodajte konačnu blitvu. Ajd, vidimo se sutra na placu.
Budaletina. Dignem noge na drugu fotelju i mislim šta još da skinem sa sebe. Kad, opet mob.
-       Luce, sad me zajebava žena da sam bio prost dok sam razgovarao s tobom. Koji sam kurac opet prosto rekao?
-       Nemam pojma Gazda. Nisam vas slušala.
-       Jel ti to mene opet?
-       Ne bi ja vas Gazda ni da moram. Znate vi mene.
I tako. Danas mi je baš opako vruće. Sva sreća da je tek proljeće.

Cijela lijepa naša malena iščekuje vijesti. Glavna tema placa je.. ha, kao da treba pogađat. Svakih pola sata Fijumanka prisluškuje vijesti, značajno gleda i još značajnije odmahuje glavom.

-          Nije.

Nakon pola sata:

-          Nije još.

Plac i dalje iščekuje. To me vraća u neka druga vremena iščekivanja. Valjda smo mi takav narod. Stalno neki kurac iščekujemo. Te da umre, te da preživi, te bolje sutra, te bolje jučer..
Jebote. Koji se tu klinac ima iščekivat (aha, nisam rekla: koji se tu kurac.. profinjujem se, laganim korakom postajem dama). Čovjek će umrijeti. Oće li danas, sutra ili prekosutra, važno je samo njegovoj familiji. Ako neko tu pati i gubi, onda su to oni.
A i novine su pune osmrtnica. Jedina koju znam da je plakala za svima je Jacina mama. Žena bi poslije ručka oprala suđe, sjela za mali stolić u maloj kuhinjici pa otvorila novine. Prvo crna kronika a onda osmrtnice.

-          Vidi jadan, ostavio je ženu samu. Kako će ona sad jadnica..

-          Kako tako mlado pa umre? Vidi Luce što je lijep na slici. Ima brčine ko moj pokojni dida.

-          Ma teta Dušo, pa čovjek je imao sedamdeset i nešto. Kako je mlad umro?

-          Ma ne on. Vidi ovog. Pedeset i devet. Pišu mu žena i djeca. Ajme, i unučiće je ostavio.

Briše suzu ispod naočala. Samo zavuče kažiprst ispod stakla pa protrlja oko. Teta Duša je svakog oplakala. I za svakog, osim za one za koje je pisalo: tragično nas ostavio, za sve je bila uvjerena da su umrli od raka. A i sama, za svaki bol koji je osjetila obavezno je rekla:

-          Kako me bole noge. Sigurno imam nekog raka u mišićima. A možda i u venama, pa se sad, jebem mu mater, širi po krvi kamo hoće. Luce moja, umrijet ću ti ja.

-          Teta Dušo, obećavam, imat ćete lijepu osmrtnicu.

-          Puj, pregrizla jezik. Kako to možeš reć? Neću ja tako skoro, vidi me. Još bi se mogla i udavat kakva sam.

Pa bi malo uvukla trbuh i ispravila leđa da podigne kile sisa koje je nosala ispred sebe. Mislim da je i ona bila malo neodlučna.
Janko i Pero se dogovaraju kako bi otvorili kladionicu. Berta se čudi, gleda onim svojim blago telećim pogledom.

-          Kako bi se kladili? Oće preživjet ili ne?

-          Jebote Ajmah, Berta. U koju uru će umrijet. To bi bila oklada.

-          Budale. Idijoti.

E kad vam to kaže neko ko Berta, to boli. A Janko ih opravdava.

-          Pa jebiga Berta, kad je bio živ, čovjeka su zvali Odlučno Možda. Sad opravdava nadimak. Nikako da se odluči. Šta fali ako mi zaradimo koju kunu na tome?

-          Budale. Idijoti.

-          Mater mu materina Berta. Pokvarila si nam raspoloženje.

Berta zarotira svoju glavu prema nebu, prekriži se pa ih pogleda s prezirom.

-          Budale. Idijoti! To nisu stvari za zajebanciju. Čovjek umire.

-          Čovjek umire.. A ne vidiš da sve novine zarađuju na tome. Dižu si tiražu. Provjeravaju dal leži na lijevom ili desnom boku ili leži u centru kako je ležao i u politici.

I Janko osjeća da mora nešto nešto reći da izgladi stvar.

-          Pero, pa čovjek je bio komunista. Ljevičar.

-          Ko? Nemoj vrijeđat čovjeka na samrti. Kakav komunista, jebali te oni.

-          Pa on. Sigurno leži na lijevo. I Stipici je rekao: zdravo!

-          Kako ti to znaš?

-          Čitao u novinama.

-          Berta, jel čuješ ovo? I to su stavili u novine da bi više zaradili.

Berta im okrenula leđa i ne jebe ih pet posto.

-          Eto, sad samo mi jedini neljudi koji hoće zaradit na njemu. Jebem mi takav život. Zašto moral mora uvijek zajebat male ljude. Ona velika govna nikad. Oni na miru božjem zarađuju.

Fijumanka opet ima važnu facu i odmahuje glavom:

-          Još ništa.

A jebote, valjda će i njoj dosadit slušat vijesti.

E pa dakle, dokle?

-          Luce, srećo, aj mi dodaj onu kašetu.

Ja ljubazno dodam kašetu. Jes da sam je tresnula pod štand, al jebiga, ja sam placarica, ne bacačica.

-          Luce, imaš koju cigaretu?

-          Imam, valjda

-          Ajd dobaci jednu, neba ti

-          Jeblo te nebo – izmrmljam pod bradu pa ljubazno zafrljim zgužvanu kutiju sa dva Benstona.

Šta je sad? Kakvo nepušačko-pušačko profinjeno zgražanje među tri i pol čitaoca mojih povremenih mentalnih ispisivanja? Benston! E! Neću Ronhil. Ni sa jedno ni sa dva l. Ni light ni super light, ni Marlboro. Ni mali boro. Oću benston. Eto. Nalaktila sam se nad tipkovnicu i izazivački zurim u monitor. Ma da mi netko prigovori. Da samo čujem. Takoc, da. Ni glasa. To volim.

Da nisam nešto ljuta? Možda slučajno malo nabrijana. E nisam. Nisam slučajno. Nisam malo. I ne pada mi na pamet opravdavati se pms-om. Ni msn-om. Ni un-om. Ni.. jebote, šta se ja imam kome pravdat.

-          Luce, ljepoto, jel ti pišeš na onom drogeru?

-          A?

-          Pa onom, đogeru...

-          Blogeru?

-          E to! Bila sam blizu. Skoro sam pogodila.

-          I ja sam ti jučer skoro okrenula muža. Zapamti, bloger. Blo-ger. Naj alatnije nešto što si ikad vidjela. Mnogo jako.

Jebote, da me čuje Matija, dao bi mi mjesto uz Đapića. Prva slijeva. Aj dobro, druga s lijeva. Ne bi ja s desna. Nema šanse. Uostalom, slijevalo im se svima po leđima, dabogda. Ma nisam ljuta, to je bilo tek usput, malo pljuvačke.

-          Uostalom, zašto pitaš? Oćeš da i o tebi nešto napišem?

-          Nemoj me jebavat. Šta bi ti o meni pisala. Ti se samo zajebaješ tamo i sprdaš.

-          Griješiš Roza, griješiš. Ja sam ti tamo sušta ozbiljnost. Ma ne bi me prepoznala. Jebote, skoro pismeno zvučim. Ko Tolstojevski, moglo bi se reć.

-          Ti? Pismeno? Moja baba Janja je pismenija od tebe. I tog tvog. Tolstojevskog. Koji ti je taj? Neki makedonac? Ko onaj mali slatkiš.. kako se zove.. Srce nije kamen, srrrrce nijeeeeeee

-          Ma stani ženo! To ti je jedan do dva združena Rusa.

Kao, sad sam ja njoj objasnila. I kao, ona je skužila. Aha. Natrag na neudružene teme.

-          Baba ti se zove Janja? A ja mislila, ti rođena Fiumanka. E svašta.

-          Ne seri. Kao, ako je Janja, nije pismena.

-          Me ne to. Samo, di baš Janja. Očekivala sam neka Giuliana, Giovanna, Mariza.

-          Baš. Jebote, znala sam jednu Marizu. Cura iz Istre, tako nešto. Tu negdje. Uglavnom, upoznajemo se mi a ona kaže Mariza Armadietto. Zavrti ona dva t. Jebote, ja mislim neka kontessa, u najmanju ruku. Zaostala aristokaracija nakon humanog preseljenja talijana.

-          Aj ne duži. Nije humano.

-          No, uglavnom, kasnije tek saznam da se naša domaća Marica na talijanski piše Mariza.. znaš ono njihovo sranje z se čita c i tako to. A armadietto običan ormarić. Čak ni pravi ormar ili regal. Marica Ormarić.

-          Jebeš aristokraciju. Čista prevara. A zašto si pitala za bloger?

-          Pa nešto sam čitala, slušala, ne sjećam se više.. Neko je rekao da tamo imate sve vrste. Ko Noeva barka.

A jebote, blesave Roze.

-          Arka, Rozo, arka.

-          Šta arka?

-          Pa Noeva.

-          Kojeg noja?

-          Mario! Donesi mi štok protiv stresa, ljubi te Luce. Izludi me ova kokoš!

-          Znaš šta Luce, ti si jedna bahata bezveznjača. Pa lijepo ti objašnjavam, a ti neljubazna i nepristojna ko šlapa.

-          Roze, srećo. Jučer sam sa Martom šetala pekinezera po birtijama. Bila sam ljubazna. Sažvakala bi ga u tri zalogaja al bila sam ljubazna.

-          Pa šta ste ga vodale po birtijama? Jadno pseto.

-          Pa bile smo ljubazne, jebote. A i ko je spomenuo pseto? Pseto bi se bar drugi dan javilo i zahvalilo na društvu. Ovo je samo nešto malo, sitno, crno i dlakavo. Pekmezer.

-          Aha. I kakve to veze ima samnom?

-          Pa danas sam opet cijeli dan ljubazna. Pristojna. Dodajem. Dobacujem. Prinašam. Prebrojavam. Uredno vraćam kusur. I onda me ti uz kavu razjebeš sa blogerom i arkom. Mario, jebote taj štok. Natoči ga, ne vadi ga iz zida.

-          Ma o kakvoj arki ti meni?

Mario gegulja s tacnom u ruci ko mornar. Il ga je ukočila kičma il je pretjerao sa domaćicom. Rakijom, ne maricom. Pardon, marizom.

-          O onoj na kojoj je izgleda preživila i tvoja kontessa Mariza.

-          Ma kurca te ne kužim. Tebe je nejebica pukla u glavu pa sad mene grizeš.

-          Ne bi ja tebe Roza ni sa štapom. Nego, ako me oćeš još nešto pitat, požuri. Osjećam da mi se ljubaznost bliži kraju. Ured za informacije se zatvara.

-          Pa samo sam htjela pitat za Đapića...

-          Molim?

-          Pa kažu da ima službeno nešto na tom tvom bogeru... Pa bi ja njemu nešto poručila.

-          Na bogeru? Preko mene?

-          Aha.

-          Šta?

-          Pa jebote, da mi pošalje onu svoju reklamu za mišelin pod košem. Da ga naljepim na frižider. Možda moj Stipe prestane tamanit sve živo i neživo iz frižidera. Ono, kao, vidi kakav ćeš biti ako nastaviš žderati.

A jebote. I sad ja budi ljubazna. Pa da poslije pričaju da sam ja nekakva jezičava i prosta i zajedljiva i šta ja znam šta sve ne. A Đapić da me tuži Pusićki. Ona malom Luki a Luka sve ispriča onom Ne bi išlo. I najebe Luce. Neće ići. Svečano kažem dosta ljubaznosti. Umorilo me. Nema mišelina. Nema poruka.

Ako neko oće da mu dodam stolicu, to može. Samo nek namjesti leđa.

E jesam se napatila. Mario mi donio dva kuhana vina, a Berta mi zaslinila rame jer je morala virit i vidjet šta ja to pišem.  Još jedno vino i napisala bi baladu  o  papiru i  okviru.  Ali kakav izazov,  takav haiku. Pardon, maiku

Maiku javnog zahoda

kao neka bajka
u okviru prozora
trakom zaljepljen
novinski papir

ne vidim dan
ne vidim nebo
napisala sam pjesmu
blog me jebo